Buchdetails
Format
Taschenbuch
Seiten
348
Sprache
Englisch
Veröffentlicht
Jan 1, 2010
Verlag
J'AI LU
ISBN-10
2290023396
ISBN-13
9782290023396
Beschreibung
Nevolje s dušom su što je ili ima previše ili je nema dovoljno. Previše duše čini nas osetljivijima, ali i neotpornijima. Nedovoljno duše lišava nas „nepotrebnih” dilema, ali je izvesno da u suočavanju sa sobom – a to se, pre ili kasnije, mora dogoditi – tako obezdušeni, nećemo proći dobro. No, ako uspemo da unekoliko promenimo perspektivu, duša će nam se pojaviti ne kao ono što izvodi iz ravnoteže, već kao ravnoteža sama. To traganje za perspektivom, tu neprestanu brigu o duši, jedan od najoriginalnijih psihologa XX veka, Džemjs Hilman, nazvaće kôdom duše. U istoimenoj knjizi iz 1996. godine, remek-delu arhetipske psihologije, uvodi nas Hilman u sasvim nesvakidašnju igru kojoj daje ime „teorija žira“.
Žir kao metafora života koji je svijen u sebi samom, koji svoje mogućnosti razvija iz sebe onako kako se ogromni hrast razvija iz malenog žira, ili, prema jednoj slavnoj Hegelovoj formulaciji, „hrast se već nalazi u žiru“, žir, dakle, kao metafora nije nov izum. Ali u rukama majstora i te kako je delotvorna bez obzira na poreklo i opasnosti koje takva metafora nosi. S jedne strane poreklo metafore je organsko: žir je nesumnjiva tvar. Ono, međutim, što se događa s žirom daleko je od puke „organicističke“ predstave. Žir se pojavjuje i kao mitski simbol i kao oblik. Zato Hilman, izučavajući afičke mitove posvećene hrastu, može da napiše sledeću rečenicu koja kao da je urezana u hrastovu koru: „Hrast – onako drevan, ogroman, lep i čvrst – posebno je mudar. Njegov žir u svom majušnom jezgru sabira – zgusnto – sve znanje drveta, baš kao što i beskonačni odredi premudrih anđela mogu plesati na vrhu igle. Nevidljivim bićima potreban je minimum prostora. Nekima se, međutim, oni mogu obratiti jasno i glasno; tada to čine iz dubine hrastova“. Duša je – kada se metafora zaokruži, ili ispuni sadržinom – žir. U njoj se nalazi čitav život. Ali da bismo naučili da je čitamo, moramo naučiti jezik duše. Moramo, hilmanovski rečeno, da provalimo kôd duše. Ova knjiga nas, utoliko, uči jednom jeziku koji, u osnovi, svako može da nauči, ali ga, tome nasuprot, zna žalosno mali broj ljudi.
Žir kao metafora života koji je svijen u sebi samom, koji svoje mogućnosti razvija iz sebe onako kako se ogromni hrast razvija iz malenog žira, ili, prema jednoj slavnoj Hegelovoj formulaciji, „hrast se već nalazi u žiru“, žir, dakle, kao metafora nije nov izum. Ali u rukama majstora i te kako je delotvorna bez obzira na poreklo i opasnosti koje takva metafora nosi. S jedne strane poreklo metafore je organsko: žir je nesumnjiva tvar. Ono, međutim, što se događa s žirom daleko je od puke „organicističke“ predstave. Žir se pojavjuje i kao mitski simbol i kao oblik. Zato Hilman, izučavajući afičke mitove posvećene hrastu, može da napiše sledeću rečenicu koja kao da je urezana u hrastovu koru: „Hrast – onako drevan, ogroman, lep i čvrst – posebno je mudar. Njegov žir u svom majušnom jezgru sabira – zgusnto – sve znanje drveta, baš kao što i beskonačni odredi premudrih anđela mogu plesati na vrhu igle. Nevidljivim bićima potreban je minimum prostora. Nekima se, međutim, oni mogu obratiti jasno i glasno; tada to čine iz dubine hrastova“. Duša je – kada se metafora zaokruži, ili ispuni sadržinom – žir. U njoj se nalazi čitav život. Ali da bismo naučili da je čitamo, moramo naučiti jezik duše. Moramo, hilmanovski rečeno, da provalimo kôd duše. Ova knjiga nas, utoliko, uči jednom jeziku koji, u osnovi, svako može da nauči, ali ga, tome nasuprot, zna žalosno mali broj ljudi.