Nakot

Sve do pojave mladog i obećavajućeg Ota Oltvanjija, Goran Skrobonja je bio jedini pisac bivše Jugoslavije koji je bio vredan pažnje unutar žanra strave i užasa. Izrastao kao pisac pod kišobranom sada najznačajnijeg pokreta moderne balkanske fantastike (razne edicije urednika Bobana Kneževića) Skrobonja je od svojih prvih objavljenih radova imao problem da artikuliše model kojem se priklonio – sličan modelu Stivena Kinga – a da to ne deluje banalno unutar ovdašnjih okvira. Priče objavljene u antologijama Tamni vilajet, almanahu Monolit i časopisima delovale su kao beživotne posrbe nečijeg tuđeg izraza. U romanu Nakot (prvo „izdanje“ je bilo fotokopirani samizdat, vanredni broj fanzina „Emitor“ u 20 primeraka 1992), Skrobonja uspeva da uskladi omiljeni kingovski izraz sa pulsom podneblja kojim se bavi, dajući nam da naslutimo do koje se zanimljive i značajne mere taj izraz u budućnosti može razviti.
Vizija nam oslikava Jugoslaviju (bivšu) krajem ovog veka, blisku budućnost u kojoj se, pored političkih civilizacijskih napetosti, pojavljuje i novi genetski faktor: soj dece sa telepatskim i ostalim ESP sposobnostima, koja se bore za prostor eliminacijom „zastarele vrste.“ Solidno dozirana dramaturgija, nekoliko briljantnih momenata i duhovite projekcije socijalnih trendova čine da knjiga izgleda prekratka u odnosu na naboj kojim nas vuče. Osnovne slabosti, primetnije u ekspoziciji knjige, jesu izveštačenost jezika i želja da se u tvrdom američkom maniru dočara taj svet, dajući kao efekat banalnost u pojedinim momentima. Tamo gde se autor opustio i odlepio (scene sa penzionerom, nekadašnjim četnikom-koljačem koji se bori protiv zlog soja) na površinu izbija autentična, obećavajuća energija. Da li će se ona u budućnosti i ostvariti u punoj snazi i postati relevantna i van okvira domaće scene, to pre svega zavisi od autorove snage da relativizuje oblike američkog modela horora i krene u avanturu u kojoj bi bio prvi kod nas. Po recenziji Miodraga Milovanovića („Znak Sagite 1“), „ako ikada horor nađe mesto pod suncem naše književnosti, onda će ovo (Nakot, p. Z.S.) biti jedan od vrednijih kamena temeljaca.“
Preokret jeste očigledan, knjiga će verovatno biti „bestseler“ u određenim krugovima, ali najuzbudljivijom se čini perspektiva zrelog procvata ove vrste pisanja kod nas.