Dobri Staljin

Ovaj roman Viktora Jerofejeva možda je prekretnica za ono što će nam od ovog autora ubuduće stizati.

Knjiga koja ispoveda (auto)biografiju jedne porodice, sa prezimenom onoga koji ju je i napisao. I koliko god već moto romana pokušavao da roman udalji od faktografije, taj jednostavni i izvrsni moto nije tačan! No, pripišimo ga post-postmoderni.

Paralelna priča o sopstvenom ocu i ocu nacije (Staljinu) istorija je Sovjetskog Saveza, diplomatije, Istoka i Zapada. Ovde je simbolično oceubistvo jednako prirodnoj smrti Vođe. Otac je gospodin diplomata, po definiciji, ipak, poslušnik režima. Sin je opozicionar, on uništava očevu karijeru, ali i biva hrabar da ne pristavši na ponudu vlasti na izgnanstvo, paradoksalno, „izbavi“ obojicu.

Bio to dug Jerofejeva ocu ili ne, Dobri Staljin je, u svemu, izvrsna književna tvorevina, i svojevrsna studija o roditeljstvu („Mogu li se roditelji smatrati ljudima?“ pita se autor.)

I u ovom je romanu Jerofejev, možda samo manje eksplicitno, drski provokator, ali je i suptilni psihoanalitičar koji je uveliko prebegao u literaturu. Ukratko – manje razračunavanja a više nadoknađivanja. Naročito u emocijama.