Bezimeni

Trinaest priča o ratu i ratnih priča od blata i dima jednog od najboljih niških pisaca srednje generacije.

"Mi, rođeni TU, ni sa bogovima nismo ulepo. Svaki bog izluđen pobegne odavde, ni trag da mu se ne vidi, pa se stoga pogrešno misli da ovde nikojeg božanstva nema, da nama obezboženima ništa ne biva sveto. U odsustvu boga izaberemo kojeg muškarca da ga menja. A tada najviše izginemo. Izabrani umisli da je ravan bogu, a mi, budale, olako mu se priklonimo. Obožavamo ga, molitvom mu se milostivimo, žrtvama paljenicama ga dobrostivimo. Ako bi ga neko, popreko pogledao, pa bio taj neveselnik i iz naše kuće, vadimo mu oko i režemo vrat. Volimo mi domaće bogove. Krvoloci ne prihvataju ništa manje od naših života. Niti manjeg prostora od ovog poluostrva na kome sam rođen, niti više bogova. Svako naše selo ga ima. Lepšeg i jačeg od onog drugog. Kurčevitijeg.

Mi nemamo belih zastava, mi nemamo reč koja znači predaju, niti u smrt verujemo.

Mi ni u život ne verujemo.

I kako neko ko nije odavde može da razume ovo? I mesto gde sam rođen.

Pa se zapitam ponekad: postoji li ova zemlja?

I jesam li se ja uopšte rodio?

Ili tek čekam da me ispljune neka materica.

Bez filozofije. I bez metafizike."