Via del corso : priče

Kao kolekcija od trinaest proza vrlo neujednačene dužine, tematskih i stilskih obeležja i, uostalom, stepena koherentnosti i uspešnosti realizacije autorskih strategija, Via del Corso knjiga je kojoj nema pravog pandana u recentnoj, ovogodišnjoj produkciji na srpskom jeziku – najbliži, a ipak daleki rođak možda je zbirka Urvidek (!) Novosađanina Slobodana Tišme: ako ništa drugo, jedno rezignirano osećanje trajne, nepopravljive razlomljenosti sveta (te nužno i teksta) ono je što ih povezuje; takođe i opsesivno variranje jednog egzistencijalno određujućeg toponima – Novog Sada odnosno Subotice – u ključu jednog "dekonstruktivističkog" bekstva od spomenarskih opštih mesta, uz svest da se od sudbinskog uticaja Mesta Rođenja ne može uistinu pobeći, mada je ponekad časno pokušavati. Utoliko su kod oboje najbolje proze one koje ne beže od svoje geopoetičke srži, nego od nje nastoje da izvuku maksimum.

Uvodne priče Poslastičarnica i Bioskop, a donekle i Stvarni konobar, adekvatno su uvođenje čitaoca na poprište, na to slatko, traumatično, uvek iznova postistorijsko Mesto Rođenja, u sve teže prizivljive seni jedne Subotice koja je poživela taman toliko dugo da je se seća i generacija rođena šezdesetih, na vrhuncu jedne udobne Utopije, da bi se onda manje-više rasplinula u nestrpljivom varvarstvu jednog ne baš vrlog, ali svakako novog doba – više brojgelovskog nego hakslijevskog.