書籍詳情
格式
平裝書
頁數
125
語言
塞爾維亞語
已出版
Jan 1, 2015
出版商
Paideia
ISBN-10
8674486207
ISBN-13
9788674486207
描述
Садржи приче: Шала, Вештица, Шампањац (Прича вагабунде), Лопови (одломак), О љубави, Ветропирка, Вереница.
Антон Чехов (1860–1904) је поручио да „велики писци и уметници политиком треба да се баве само онолико колико им је потребно да би се од ње бранили“. Надовезујући се на своје претходнике, ауторе великих романа (Достојевског, Толстоја и др.), он је (по професији лекар а по вокацији суптилни уметник), као писац приповедака и драма, демонстративно заронио у привидно неатрактивну свакодневицу обичних људи. У тако усмереном Чеховљевом опусу настале су и приче о љубави које смо одабрали за ову књигу.
Испоставило се да је у „појединостима“, „детаљима“, „ситницама“ живота, „што је из даљине изгледало као осенчени набор“ – раскопавао – „заправо – отвор у Вечност“ (формулација симболисте А. Белог). Ограђујући се од великих теорија о човеку и друштву, он је показивао да му нису стране ни филозофске примисли о „разголићеном човеку“, љубави, еротици, браку и породици тада анатемисаног писца Василија Розанова.
У прилог Чеховљевог просецања „отвора у Вечност“ сведочи и констатација америчке списатељице Џојс Керол Оутс (рођ. 1938): „Кад читаш Чехова, видиш да, ма колико људи били паметни, постоји граница преко које ум не може да иде...“ кад „ твој сопствени свет неће да ти се потчињава, нећеш моћи да владаш њиме. Тако је било у Чеховљево доба, а данас је то још актуелније.“
М. Сибиновић
Антон Чехов (1860–1904) је поручио да „велики писци и уметници политиком треба да се баве само онолико колико им је потребно да би се од ње бранили“. Надовезујући се на своје претходнике, ауторе великих романа (Достојевског, Толстоја и др.), он је (по професији лекар а по вокацији суптилни уметник), као писац приповедака и драма, демонстративно заронио у привидно неатрактивну свакодневицу обичних људи. У тако усмереном Чеховљевом опусу настале су и приче о љубави које смо одабрали за ову књигу.
Испоставило се да је у „појединостима“, „детаљима“, „ситницама“ живота, „што је из даљине изгледало као осенчени набор“ – раскопавао – „заправо – отвор у Вечност“ (формулација симболисте А. Белог). Ограђујући се од великих теорија о човеку и друштву, он је показивао да му нису стране ни филозофске примисли о „разголићеном човеку“, љубави, еротици, браку и породици тада анатемисаног писца Василија Розанова.
У прилог Чеховљевог просецања „отвора у Вечност“ сведочи и констатација америчке списатељице Џојс Керол Оутс (рођ. 1938): „Кад читаш Чехова, видиш да, ма колико људи били паметни, постоји граница преко које ум не може да иде...“ кад „ твој сопствени свет неће да ти се потчињава, нећеш моћи да владаш њиме. Тако је било у Чеховљево доба, а данас је то још актуелније.“
М. Сибиновић